Ponekad je krivo vino.

Taman kad čovik pomisli kako je dobro, ponovno se vrati na početak. A meni je toga zbilja dosta.
Nekako, svaki put kad dođem s otoka na neki malo duži period, kao na primjer sada, pošto su praznici, ko da mi se vrate emocije. Ko da svaki put u gradu patim, a na otoku prebolim. Valjda jer sam tamo dovoljno daleko, a tu...
Uglavnom, sve je bilo super. Osjećala sam se dobro, skroz zadovoljna činjenicom da sam solo. I lipo mi je. Stavrno je. A onda je sinoć nas šest žena izašlo van. Prvo na večeru, di smo više popile nego pojele. Bili su tamburaši i baš je bilo dobro. Odmah do nas, stol sa šestoricom muškaraca. Sasvim neloših. Kažem ja Petri, vidi njih, baš su ok, bilo bi lipo upoznat ih. Ne radi barenja, kažem, već čisto radi upoznavanja, i druženja, i zezanja. Mislim zašto ne? Ljudi smo, socijalna smo bića. Što fali zajebanciji, zabavi, novim poznanstvima? Da sad ne duljim, nas šest ženskih smo ćakulale, pile, pivale. Nit su oni obadivali nas, nit smo mi njih. U jednom momentu, dok sam nešto govorila, i po običaju gestikulirala i mlatarala rukama, prolije mi se vino iz čaše, i nekako to vino dohvati jednog od njih iza. Ja kažem, joj, oprosti, a on, i još ovaj jedan do njega, druge nisam ni vidila pa ne znam kako su oni - reakcija ono - ma kako da vam opišem? Ko da sam ga skinula, umočila mu košulju u litru crvenog vina, ko u onim reklamama za pervol, i vratila mu je nazad. Iziritirana reakcija, kolutanje očima. A doslovce, dvi kapi su ga poprskale po rukavu, ništa, zbilja. Osim toga, jebem mu, to su stavri koje se dešavaju, pobogu. Da je taj tip bio iole normalan čovik, reka bi, nema veze, i još bi pritom možda uspostavio neku komunikaciju ili što god već. Mislim, meni iskreno ta njegova reakcija govori samo da je ukočena, ograničena, i bahata osoba. Na stranu on, mene je to napizdilo na nekoj višoj razini. Muški u ovom gradu su većinom takvi. Koja vam je pička materina? Jel se možete ponašati normalno? Žene kod nas ne prilaze baš puno muškarcima, jer će tip u ovom gradu, ako mu žena priđe, izreagirati ko budala, ta će ženska ispasti glupa što mu je prišla, a on će otići doma suh, kao što svaki vikend ode, jer je ukočena, ograničena i bahata osoba. Koja se ne zna ponašati sa ženama. Čast iznimkama. Muškarci, jel vam teško biti ono što jeste? Osim ako točno to i jeste - seronje. Neki dan prolazimo pored arheološkog, i stoji plakat tamo, u potrazi za dalmatinskim neandretalcem. Znači, nas tri smo u isto vrime rekle, hahaha nek naprave đir po varoši.
Ja ne želim težiti imanju nekoga. Ali zapravo, zbilja želim imati nekoga. Međutim, mišljenja sam da želimo biti u vezi samo onda kada smo emocionalno nestabilni. Kad imamo emocije prema nekome. Ili kad nam se čini da smo prebolili nekoga, a nismo, znamo da s tom osobom nećemo biti, al još nam je tu. Unutra. Kad smo takvi, stalno vičemo, joooj, da bar nekoga nađem, joooj, da bar imam dečka. I tu sam se ja vratila na početak. Ne znam, možda sam mamurna, pa sam u tom nekom osjetljivom momentu. Znam da ću sutra ujutro biti okej. Al sad nisam.
Išli smo u ovaj jedan klub u koji ja rijetko idem, al taj moj, taj đubar koji mi je očito tiha patnja, tamo je dio inventara. Ili je barem bio, jer u zadnjih nekoliko miseci kad god bih tamo došla, a to je bilo možda triput, nisam ga vidila. Ni sinoć ga nije bilo. U mojoj glavi to je bio momentalan alarm na uzbunu, u stilu, naša je neku pa ga nema vanka, i aj ća. Čim sam to pomislila, odmah sam se razjebala. I sad se pitam, pa dobro, koji je meni više k. Ono, glupačo, get over it već jednom. I tako sam otišla na fesjbuk, na kojem nisam bila od prije nove godine. Ni njega nisam vidila od prije nove godine, i jednostavno sam morala otići na tu najgoru društvenu mrežu u povijesti, koja je učinila više emocionalne štete među ljudskom populacijom nego išta, samo da vidim, makar tamo, što se događa kod njega. Priznajem, bilo me ful strah. Onoga što bih tamo mogla naći, jel, al okuražim se i kliknem na njegovo ime. I vidim da je jučer sudjelovao u nekoj utrci koja je trajala brutalno dugo. Dakle, nije ni čudo što nije bio vanka. Tu mi je bilo malo lakše. A onda nastavim skrolati dalje i vidim sve neke šaljive slike i videa, sve nešto na temu seksa. I žena. I opet, banana osjećaj se vratio nazad. On ima nekoga, on ima nekoga. Da moj mozak ima zvuk, to bio alarm za zračnu uzbunu. Točno bi mi se tako glasao.
Da se mi razumimo, ja ne znam ima li on nekoga. Isto tako, želim da nema nikoga. Također, neću se nikad s njim pomiriti, nikad nećemo opet ništa, jer to više jednostavno ne može biti. I zašto onda nikako da se rišim tugice kad je on u pitanju? Zašto, zašto? Hoću biti mirna. Skroz. Ne želim se bojati da ću ga vani viditi s nekom drugom. Ne želim se bojati viditi njegovo ime na news feedu. Sebi sam odavno obećala, neću više plakati radi stvari koje ne idu, ne mogu biti, koje na kraju krajeva ja sama ne želim, i stoput sam to obećanje prekršila. Kako da održim vlastita obećanja, kako.
Sad pijem kavu, i pišem ovo, i osjećam se samo mrvicu bolje. Mislila sam da će to biti malo više. Nekako nam svima pisanje bloga dođe kao ispušni ventil, lakše je nekad napisati tok svijesti i gluposti koje nas muče, nego ih izgovoriti naglas.
Vjerojatno je krivo vino. To kad smo se opile jučer, pile smo domaće crno, a milijun pisama nam je opjevalo što crno vino čini za emocije i neostvarene ljubavi.
Tugica.